Bez obzira što ih ima različitih vrsta i podvrsta, svim fanatičnim roditeljima zajednička je ista želja – da njihovo dete bude sportski heroj ili heroina – drugi Saša Đorđević, Igor Milanović, Novak Đoković, …… Neki od njih su imali vrlo uspešnu sopstvenu sportsku karijeru, drugi neuspešnu, a neki se nikada nisu bavili sportom. Suviše kritični roditelji, oni koji se mešaju u trenažni proces, tzv. “treneri sa linije” ili “Zašto moje dete tako malo ili uopšte ne igra?” – predstavljaju neke od varijacija fanatičnih roditelja. Iako mogu izgledati trenutno ushićeni dobrim izvođenjem i nekom akcijom svoga deteta, fanatični, tj. suviše kritični roditelji nikada nisu sasvim zadovoljni. Identifikacija sa svojim detetom je prirodna, ali preterana identifikacija dovodi do toga da neki roditelji potpuno preuzimaju kontrolu nad sportskim životom deteta, odnosno počinju živeti svoj život kroz njegov sport. Zato uspeh ili neuspeh deteta doživljavaju kao lični uspeh ili neuspeh, počinju se osećati onoliko vrednim koliko je njihovo dete uspešno u sportu. Fanatični roditelji nose veliki rizik za dugotrajan razvoj mladih sportista.
Oni vrše veliki pritisak na decu, njihove ambicije vezane za sportsku karijeru deteta su nerealne, očekivanja visoka i opterećujuća. Intenzivan pritisak koji njihova deca trpe vidi se na njihovim licima i u izvođenju. Ona češće nego druga deca posežu za nesportskim metodama samo da bi pobedila, agresivna su, sklona da povređuju druge sportiste, prepiru se sa sudijama, krše pravila igre, provociraju protivnike, ne poštuju pravila fer pleja, pokazuju manje zalaganja i uživanja tokom trenažnih sesija i daleko su sklonija da napuste sport nego deca pozitivnih i podržavajućih roditelja. Deca fanatičnih roditelja znaju da će njihovo slabo izvođenje ili poraz rezultirati dugotrajnim kritikama, pridikama, savetima, kaznama, odmazdama, uskraćivanjem ljubavi i pažnje, a ponekad i fizičkim kažnjavanjem.
Zato mnoga od njih imaju problema sa spavanjem i jelom pre takmičenja, a neposredno pred nastup postaju suviše napeta, uznemirena, nesigurna i uplašena mogućim neuspehom. Fanatični roditelji se obično me- šaju u posao trenera, kritikuju ih, ili im daju savete kako da vode utakmice (i ako to oni ne traže), sede blizu terena i uzvikuju sugestije igračima kao da treneri nisu tu. Oni često dolaze u konflikt sa trenerima, jer su nezadovoljni “minutažom” svoga deteta, njegovom pozicijom u igri ili pažnjom koju mu trener poklanja. Takvi roditelji prenaglašavaju rezultat i pobedu koja je za njih jedino merilo uspešnosti, kako njihovog deteta, tako i njegovog trenera. Oni zaboravljaju da deca nisu“minijaturni odrasli” i da se ne bave sportom zbog zadovoljstva i želje roditelja, već sopstenih potreba za igrom, zabavom, uživanjem i druženjem. Visoki ciljevi fanatičnih roditelja, nerealne ambicije i zahtevi za pobedom po svaku cenu, za decu predstavljaju veliki teret.
Ona su pod stalnim pritiskom, stresom i strahom, što neminovno rezultira sagorevanjem i napuštanjem sporta. Fanatični roditelji se često na takmičenjima ponašaju neprimereno, glasno kritikuju, dobacuju, osuđuju, vređaju i okrivljuju ukoliko takmičenje, a posebno izvođenje dece, ne zadovoljava njihova očekivanja. Oni sami često osećaju pritisak da njihova deca treba da budu uspešna, najbolja i uvek pobednici. Ako nije tako, ugrožen je njihov ego i ponos, osećaj lične kompetentnosti. Roditelji koji su i sami bili uspešni sportisti često imaju veća očekivanja da će i njihova deca, takođe, biti uspešna. Međutim, oni mogu biti i mnogo realističniji i objektivniji u vezi sposobnosti svoje dece da uspeju u vrhunskom sportu. Mnogi roditelji koji su bivši sportisti žele da njihova deca idu njihovim stopama. Događa se da su i oni pod pritiskom trenera ili drugih koji očekuju da njihova deca budu podjednako uspešna kao što su oni bili.
Zapamtite, podaci govore da malo dece poseduje talenat da postanu vrhunski sportisti. Zato budite realni u svojim očekivanjima, podržavajte njegovo bavljenje sportom radi njegove zabave, uživanja, pravilnog rasta i razvoja, vaspitanja i pripreme za život. Među milionima dece koja svake godine uđu u sport, samo nekoliko ostvari status sportske zvezde, zaradi veliki novac i izgradi karijeru kao profesionalni sportista. Od vas zavisi da li će vaše dete iz sporta poneti osećanje lične vrednosti i samopouzdanja, da li će razviti liderske sposobnosti, komunikacijske veštine, spremnost na saradnju i timski rad, saosećajnost, odgovornost, istrajnost, poštovanje drugih, pravičnost, toleranciju i umeće da se nosi sa trijumfima i porazima u svakodnevnom životu
KODEKS PONAŠANJA RODITELJA U SPORTU
- Uvek ću imati na umu da dete učestvuje u sportu zbog svog, a ne mog – roditeljskog zadovoljstva.
- Svoje dete ću ohrabrivati da se bavi sportom, ali ne i prisiljavati.
- Svoje dete ću učiti da je zalaganje i pružanje ličnog maksimuma važnije od pobede, tako da se ono nikada neće osećati poraženim, bez obzira na rezultat takmičenja.
- Nikada neću vikati na svoje dete niti ga ismevati za načinjene greške ili izgubljenu utakmicu. Trudiću se da pozitivnim komentarima ohrabrujem njegovo bavljenje sportom.
- Nastojaću da se moje dete svaki put oseća kao pobednik, nagrađujući ga za fer plej ponašanje i uloženi napor.
- Uvek ću imati u vidu da deca najbolje uče kroz primer. Bodriću svoje dete i njegov tim, ali ću pozdraviti i dobre poteze protivnika.
- Neću praviti uvredljive komentare na račun trenera, sudija ili roditelja protivničkog tima.
- Neću savetovati trenera kako da vodi trening – neću se mešati u trenažni proces.
- Na treninge i utakmice neću dolaziti pijan, niti ću tokom njih konzumirati alkoholna pića. 49
- Pokazaću interesovanje, entuzijazam i podršku svome detetu – neću ga kažnjavati, kinjiti i ponižavati, ukoliko ne ostvari vrhunske rezultate.
- Daću sve od sebe da sport za moje dete bude zabavan, izvor pozitivnog iskustva i mesto za učenje.
- Neću imati nerealna očekivanja u vezi sporta svog deteta.
- Imaću na umu da deca sportisti nisu minijaturni odrasli profesionalci i zato ne mogu biti procenjivana na osnovu standarda odraslih.
- Uvek ću se truditi da pokažem zahvalnost, pružim podršku i pomoć trenerima, volonterima i ostalim zvaničnicima kluba koji organizuju takmičenja, vode treninge i brinu o našoj deci.
- Insistiraću da se moje dete sportom bavi u bezbednoj i zdravoj sredini, bez droge, alkohola i duvana, a sam ću se uzdržavati od njihovog korišćenja na svim sportskim događajima u kojima učestvuju mladi sportisti.
- Zahtevaću da trener moga deteta bude adekvatno obučen i kvalifikovan za posao i odgovornosti trenera dece i mladih; proveriću da li je potpisao i da li se pridržava Etičkog kodeksa trenera i Povelje prava mladih sportista.
- Poštovaću prava, dostojanstvo i ličnost svih mladih sportista, bez obzira na njihov pol, sposobnosti, nacionalnu, rasnu, versku ili kulturnu pripadnost.